Ohrabrimo jedni druge!

Koliko puta smo samo čuli rečenicu „Biti roditelj je jedna od najlepših i najtežih stvari u životu!“. I zaista je tako!

Roditeljstvo često nije onako kako ga zamišljamo, idilično. Svi imamo teške dane kada sumnjamo u svoje kompetencije, nismo ponosni na svoje postupke, preispitujemo i pitamo se gde grešimo.

Pozicija u kojoj promišljamo i spremni smo da nešto menjamo i unesemo neke nove perspektive je sjajna. To mnogo govori o osobi! Mnogo je opasnije uverenje da smo savršeni kao roditelji ili da je problem u detetu, a sami nismo spremni da pogledamo sebe u tom odnosu.

Međutim, ukoliko se više fokusirate na negativna osećanja i problem, postoji opasnost da sami sebe sabotirate. Ukoliko se duže vremena „zaglavite“ u takvom razmišljanju i osećanjima, može se dogoditi da se iscrpite i ne uspete da sagledate i neke druge mogućnosti.

Za takve dane, Filipa Peri, renomirani psihoterapeut sa velikim iskustvom, u svojoj knjizi „Da su samo Vaši roditelji pročitali ovu knjigu“ nudi nam neke savete:

- Otklanjajte blokade iz vlastitog detinjstva koje inhibiraju vašu toplinu, prihvatanje, fizički dodir, fizičko prisustvo i razumevanje;

- Vaš dom je sigurna, harmonična sredina u kojoj se nesporazumi mogu bezbedno rešavati;

- Prihvatate da je vašem detetu potrebna igra sa ljudima svih starosnih doba, uteha i mnogo vaše pažnje i vremena;

- Sagledavate situacije i iz vaše i iz detetove perspektive;

- Pomažete detetu da pronađe načine da iskaže kako se zaista oseća ( a ne kako biste Vi želeli da se ono oseća), uvažavate ta osećanja ( kao i Vaša) i pokušavate da ih razumete;

- Ne jurite da ga spasete, već mu dopuštate da iznoseći svoje ideje pronađe odgovore za svoje probleme i ne žurite da mu kažete šta treba da uradi;

- Postavljajte granice tako da definišete sebe umesto da govorite detetu kakvo je ono;

- Priznajete da grešite: ne zauzimate odbrambeni stav u vezi s tim greškama i popravljajte situaciju tako da preuzimate odgovornost za grešku i unosite neophodne promene;

- Odbacujete stare dinamike poput igre nadmetanja i odlučujte se za saradnju i zajedništvo.

Drugim rečima, negujete odnos sa vašim detetom jer znate da je siguran, autentičan odnos sa Vama, ispunjen ljubavlju i prihvatanjem, ono što mu je najpotrebnije.

Ne zaboravite: kad postoji problem, nemojte se fokusirati na dete i misliti da je problem nastao samo zbog njega. Analizirajte Vaš odnos i šta se dešava između Vas. Tu ćete naći odgovor.

Sjajni saveti!

Nekad se zanesemo time da uradimo sve odjednom, pomislimo da je suviše komplikovano, da mi to ne možemo ili odlažemo.

Krenite polako.

Malim korakom.

I gledajte šta dobijate zauzvrat.

Evo neke moje, lične, ideje koju radim već neko vreme. Moja deca su različitog uzrasta, devojčica sedam i sin tri godine, ali oboje učestvuju, svako na svoj način.

Uveče, dok se uspavljujemo desetak minuta razgovaramo. Npr.

- Tri stvari koje su Vam danas bile lepe. ( Oni se sete tako divnih stvari koje meni nekad promaknu u toku dana ili ih zaboravim)

- Šta je ono što vam se sviđa kod mene

- Šta je ono što vam se ne sviđa ( Tada me čak imitiraju, kako vičem i prave bore na čelu)

- To bude odlična prilika da im u dve, tri rečenice, vrlo jednostavno kažem da ih i tada mnogo volim, da neke stvari ne mogu da rade jer nije dobro za njih ( jer mama ipak zna najbolje), da neka pravila moraju da se poštuju.

- Sami pokrenu neka pitanja koja ih muče, o strahu, drugarstvu.

- Ovo mnogo znači i meni, to mi bude prilika da im se možda izvinim za nešto u toku dana, da ih kažem koliko ih volim.

Pokušajte! Desetak minuta pred spavanje. To ne mora da bude ništa spektakulatno, nikakvi duboki, dugi razgovori što ih razbuđuje. Ideja jeste povezivanje, odnos. To ih nekako umiri, olakšaju se, lakše i utonu san. Meni se lično pre neko veče dogodilo da mi je ćerka izgovorila neku jako važnu stvar koja ju je mučila i bukvalno istog sekunda zaspala. Ja posle toga nisam.

Njima je značajno da osete tu povezanost i sigurnost, da ste Vi bezbedno mesto da se otvore i kažu ono što ih muči. To je jako važna stvar i za kasnije.

Volela bih da čujem i Vas. Neke Vaše predloge. Šta ste pokušali ili radite u odnosu sa decom i vidite da Vam prija. Kog uzrasta su Vaša deca?

Ideja je da se neke situacije normalizuju. Ovo je odnos koji nam je važan, u kojem dajemo sve od sebe. Najlakše je kritikovati, osuđivati, isticati svoj način kao jedini ispravan. To nije pozicija iz koje se raste. Zato Vas pozivam na podršku. Pišite svoje ideje i ponudite nekome novu ideju, snagu, razumevanje.

Hajde da ohrabrimo jedni druge!