“Ja u vezi“ – kako partnerska terapija često postane put ka radu na sebi

Često parovi dođu na terapiju sa željom da promenimo odnos. Da nauče kako da se bolje razumeju, manje svađaju, ponovo pronađu bliskost. Ali vrlo brzo postane jasno da se rad na vezi ne događa bez rada na sebi. Jer odnos ne čine „mi“, nego dva „ja“ koja se sreću.

S vremenom, svako od njih počne da vidi da nije partner taj koji ga „povređuje“, već da se u vezi aktiviraju delovi njega koji su već tu: nesigurnost, strah od odbacivanja, potreba za kontrolom, stari obrasci iz porodice. I tu počinje onaj važan deo terapije, kad „mi“ preraste u „ja u vezi“.

To su oni trenuci kada neko kaže: „Sad razumem zašto ćutim kad se posvađamo. To sam naučila još kao dete.“ Ili: „Sada vidim da od njega tražim da mi dokaže da sam vredna ljubavi.“

Kad se to dogodi, veza više nije mesto borbe, nego prostor učenja. Učenja o sebi. O tome kako volim, kako se branim, kako tražim, kako dajem.

Ako želiš da razmisliš o svom „ja u vezi“, možeš početi od ovih pitanja:

• Šta obično radim kad se osetim povređeno – povučem se ili napadam?

• Očekujem li da partner zna šta mi treba, i kad to ne kažem?

• Koji deo mog ponašanja u vezi liči na ono što sam gledala u svojoj porodici?

• Šta meni znači bliskost – sigurnost, pažnja, sloboda ili nešto drugo?

Kad iskreno odgovorimo na ova pitanja, odnos više nije teren na kom „tražimo“ ljubav, nego mesto na kom učimo da je gradimo.

Rad na vezi najčešće počinje u trenutku kada prestanemo da menjamo drugog, i počnemo da upoznajemo sebe.

Jer kad se menja JA, menja se i MI.