Zašto sam stalno umorna, a ništa mi konkretno ne fali?

„Nemam neku posebnu dijagnozu. Spavam. Radim. Funkcionišem.

A ipak, stalno sam umorna.“

Ovu rečenicu veoma često čujem. Najčešće je izgovorena tiho, bez dramatike, ponekad uz osmeh koji pokušava da umanji težinu onoga što se zapravo oseća.

Jer ako je, spolja gledano, sve u redu, da li uopšte imamo pravo na umor?

Kada umor nije telesni

Postoji umor koji ne prolazi posle sna, vikenda ili godišnjeg odmora.

To je onaj tihi, dubinski umor koji se ne vidi, ali se stalno oseća.

Najčešće nema veze sa telom, već sa onim što se dugo dešava iznutra.

Sa potiskivanjem emocija, stalnim prilagođavanjem drugima, osećajem odgovornosti za sve i nedostatkom prostora za sebe.

Takav umor ne nastaje od jednog lošeg dana.

On se gradi polako, često godinama.

„Nemam razlog da budem umorna“

Mnogi ljudi veruju da umor mora imati jasno opravdanje.

Bolest, veliki problem, krizu.

Kada toga nema, često počinju da sumnjaju u sebe.

A upravo su često najumorniji oni koji su navikli da izdrže.

Oni koji ne traže pomoć.

Oni koji mogu još malo.

Oni koji su uvek tu za druge.

Umor tada postaje način na koji psiha pokušava da kaže da je previše.

Kako izgleda emotivna iscrpljenost u svakodnevnom životu?

Emotivna iscrpljenost ne mora izgledati dramatično.

Najčešće se prepoznaje u sitnicama.

Budite se umorni iako ste spavali.

Male obaveze deluju preteško.

Nemate energiju za stvari koje ste nekada voleli.

Lako se iznervirate ili se povlačite u sebe.

Imate osećaj da stalno gurate dalje.

Spolja funkcionišete.

Iznutra nema lakoće.

Zašto je ovo danas tako često?

Savremeni život ostavlja malo prostora za pauzu.

Od ljudi se očekuje da budu dostupni, odgovorni i snažni.

Mnogi su naučeni da ignorišu umor, da prećute nezadovoljstvo i da nastave dalje bez pitanja.

Ali psihički kapacitet nije neograničen.

Kada se granice pređu, umor postaje signal upozorenja.

Zašto odmor često ne pomaže?

Zato što problem nije u količini obaveza, već u unutrašnjem pritisku.

Ako stalno potiskujete ono što osećate,

ako ne govorite o onome što vas muči,

ako nemate dozvolu da budete slabi

i ako sebe stalno stavljate na poslednje mesto,

odmor može doneti kratko olakšanje, ali ne i pravo rasterećenje.

Pitanja koja vredi sebi postaviti

Umesto pitanja „Zašto sam ovakva“, možda je korisnije zapitati se:

Šta me već dugo iscrpljuje?

Šta stalno prećutkujem?

Gde sam ja u svom životu?

Ova pitanja ne traže brze odgovore.

Ona otvaraju prostor za promenu.

Kako psihoterapija može pomoći kod stalnog umora?

Psihoterapija nije namenjena samo krizama.

Često je najkorisnija onda kada osećamo da više ne možemo kao ranije, a ne znamo zašto.

U terapijskom procesu postaje jasnije šta vas emotivno troši.

Vraća se kontakt sa sopstvenim potrebama.

Stvara se prostor u kome ne morate da budete jaki.

Uče se zdrave granice, bez krivice.

Postepeno se vraća unutrašnja energija.

Mnogi ljudi tek tada shvate koliko su dugo bili umorni

i koliko im je to postalo normalno.

Umor nije slabost

Stalni umor nije znak slabosti.

Često je znak da ste predugo bili odgovorni, strpljivi i dostupni, na sopstvenu štetu.

Slušanje tog umora može biti prvi korak ka brizi o sebi.

Za kraj

Ako ste stalno umorni, a ne možete da pronađete jasan razlog,

možda nije pitanje šta vam fali,

već šta vam nedostaje.

Razumevanje.

Podrška.

Prostor za sebe.

Razgovor sa stručnom osobom može biti početak tog prostora.