Bezuslovna ljubav

Jedina bezuslovna ljubav je roditelja prema deci.

Toliko puta sam čula ovu rečenicu da sam je naučila napamet i usvojila poput neke definicije.

Ali, definicije vrlo često počnemo mehanički da izgovaramo i zaboravimo suštinsko značenje.

Neko me je nedavno podsetio na to.

Da, naravno da svoju decu volimo najviše na svetu. Bezuslovno.

Da li smo sigurni da im uvek to jasno kažemo i pokažemo. Da li se možemo zakleti da i oni to uvek jasno osećaju i znaju.

Kada nismo ponosni na njihove postupke, izbore,odluke…

Kad su osećanja straha, nemoći, besa, tuge tako intenzivna da mislimo da nam je koža tesna i borimo se za dah.

Da li im i tada možemo jasno kazati i pokazati da ih iznad svega volimo. Bezuslovno.

Da li možemo sebe da prihvatimo i volimo bezuslovno?

Da li možemo da prihvatimo i volimo svoj veliki nos, krive noge ili premale grudi. Svoju ranjivost. Stidljivost. To što smo odreagovali. To što se ne setimo pravih reči u pravom momentu. Svoju prošlost. Pogrešne izbore. Propuštene prilike.

Da li i tim danima možemo da pobedimo nezadovoljstvo, bes, razočarenje i iznas svega osetimo potpuno prihvatanje i ljubav. Bezuslovnu.

Da, naravno da to ne znači da na svim tim stvarima ne treba da radimo. To samo znači da pre svega treba jasno da osetimo, kažemo i pokažemo ljubav. Ljubav bez uslova.

To osećanje će im nekad biti jedina slamka koju će se držati kada nismo pored njih. To će im nekada biti jedini vetar u leđa za uspehe u životu. To će im nekad biti dovoljan razlog da se usude. Da ostave. Da ustanu. Da nastave.

Sa tim osećajem u sebi će moći sve. Bez tog osećaja će uvek jurcati za nečim, za nekim, pokušavajući da popune to osećanje.

Da, to osećanje će im nekad biti jedino … ali sasvim dovoljno.