Mentalno zdravlje u eri veštačke inteligencije: može li AI zameniti psihoterapiju?

Postoji jedna rečenica koju poslednjih meseci sve češće čujem u razgovorima sa ljudima:

Ne znam više kome da verujem. Ni sebi, ni drugima.

Živimo u vremenu u kojem je sve dostupno odmah. Od informacija i recepata, do odgovora na pitanja o tome zašto smo tužni, napeti, iscrpljeni ili razdražljivi. Danas ljudi sve češće traže pomoć i objašnjenja na internetu, u aplikacijama, na društvenim mrežama, a sve više i kroz veštačku inteligenciju.

AI može delovati kao neko ko nas razume. Ne prekida, ne osuđuje, uvek je tu i uvek odgovara. U tome ima nečeg umirujućeg, posebno kada nam je teško i kada se osećamo sami.

Ipak, važno je da jasno razlikujemo dve stvari. Veštačka inteligencija može biti koristan alat. Ali ne može zameniti odnos. A ljudska psiha se ne menja samo informacijom. Menja se kroz kontakt, sigurnost, razumevanje i proces.

Zašto nam AI prija kada smo pod stresom

Kada smo preplavljeni, mozak prirodno traži brz izlaz iz neprijatnosti. Tražimo objašnjenje, tražimo kontrolu i tražimo osećaj da je situacija rešiva. Zato je logično što ljudi posežu za AI savetima.

U kasnim satima, kada ne možemo da zaspimo. Kada nam se misli vrte u krug. Kada ne želimo da “opterećujemo” druge. Kada nam je lakše da napišemo poruku nego da izgovorimo naglas šta nas muči.

U tom smislu, veštačka inteligencija može biti most. Može pomoći da se organizujemo, da razumemo šta osećamo i da se smirimo u trenutku. Ali problem nastaje kada taj most postane jedino mesto na kojem stojimo.

AI savet nije isto što i psihoterapija

AI može pomoći da bolje formulišemo misli. Može predložiti jednostavne vežbe disanja, rutine, pitanja za samoproučavanje ili načine da se pripremimo za težak razgovor. Može nam pomoći da napišemo poruku bez konflikta ili da napravimo plan dana kada smo u rasulu.

Međutim, psihoterapija nije samo odgovor na pitanje. Psihoterapija je prostor u kojem se polako vidi ono što često ni sami ne umemo da prepoznamo.

U terapiji nije važno samo šta govorimo, već i kako govorimo. Kada ćutimo, zbog čega zastanemo, šta nas zbunjuje, šta pokušavamo da preskočimo, šta nas boli, čega se stidimo i čega se plašimo.

Veštačka inteligencija nema uvid u našu životnu istoriju na način na koji to ima čovek. Ne oseti nijanse. Ne može da prepozna šta se dešava ispod reči. Ne može da bude sigurna figura u procesu.

I najvažnije, terapija nije mesto gde se čovek “popravlja”. Terapija je mesto gde se čovek vraća sebi.

Šta se globalno menja, a što osećamo i kod nas

U svetu se mentalno zdravlje sve više prepoznaje kao jedno od ključnih pitanja našeg vremena. Sve više ljudi živi sa anksioznošću, depresijom, hroničnim stresom, emocionalnim preopterećenjem i osećajem usamljenosti.

Kod nas se tome često dodaje još jedan sloj. Mnogi ljudi su odrastali sa porukom da treba izdržati, ne praviti problem, ne pokazivati slabost i ne tražiti pomoć. Mnogi dođu do tačke kada više ne mogu, pa tek onda priznaju sebi da su predugo nosili sve sami.

Zato veštačka inteligencija može delovati primamljivo. Ne traži da se otkrijemo. Ne traži da budemo viđeni. Ne traži ranjivost.

Ali baš tu je važno da stanemo i pitamo se nešto iskreno. Ako nikada ne dozvolimo da nas neko stvarno vidi, kako ćemo prestati da budemo sami u onome što živimo?

Kada AI može biti koristan za mentalno zdravlje

Veštačka inteligencija može imati smisla kao dodatna podrška, ako je koristimo na pravi način.

Može pomoći kao dnevnik. Umesto da tražimo dijagnozu, možemo je koristiti da opišemo osećanja. Ponekad je samo imenovanje onoga što nam se događa prvi korak ka olakšanju.

Može pomoći kao struktura. Kada smo rasejani i preplavljeni, korisno je dobiti predlog kako da rasporedimo obaveze, napravimo rutinu spavanja ili uvedemo male navike koje vraćaju osećaj stabilnosti.

Može pomoći kao priprema. Nekada je lakše napisati šta želimo da kažemo i tek onda to izgovoriti partneru, detetu, roditelju ili šefu.

Može pomoći između terapijskih susreta. Kao podsetnik na vežbe, zapisivanje uvida, praćenje okidača i emocija.

Drugim rečima, AI može biti alat koji olakšava svakodnevni život. Ali nije zamena za odnos i ne bi trebalo da postane jedino mesto gde tražimo utehu.

Kada AI postaje loša navika

Problem nije u samoj tehnologiji, već u načinu na koji je koristimo. AI postaje rizičan kada počne da zauzima mesto koje pripada ljudskom kontaktu.

To se dešava kada postane jedini sagovornik. Kada se osoba zatvori u svoj unutrašnji svet i sve više razgovara samo kroz ekran. Kada se traže stalne potvrde i “tačan odgovor” za svaku dilemu. Kada se svaki osećaj odmah gura pod objašnjenje, umesto da se oseti i razume.

Tada se često javlja još više usamljenosti. Povećana anksioznost. Preterana analiza. Osećaj da ne možemo sami. Zavisnost od spoljašnjeg smirenja.

Ako stalno tražimo nešto spolja da nas umiri, ne učimo kako da se umirimo iznutra.

Kako prepoznati da nam treba čovek, a ne još jedan savet

Postoje situacije kada je najvažnije ne tražiti još informacija, već potražiti podršku.

• Ako često imate osećaj pritiska u grudima, knedle u grlu ili stalnog nemira.

• Ako ne možete da se odmorite ni kada imate slobodno vreme.

• Ako vam se misli vrte u krug i teško vam je da ih zaustavite.

• Ako osećate prazninu, kao da živite na autopilotu.

• Ako imate utisak da nikome ne možete da objasnite kako vam je, a u sebi osećate da više ne možete sami.

  
  

Ovo nisu slabosti. To su signali da je vaš sistem preopterećen.

Mala vežba za svaki dan: povratak sebi u 60 sekundi

Kada osetite da ste pod stresom, pokušajte ovo.

Stavite dlan na grudi ili na stomak. Udahnite polako četiri sekunde. Izdahnite šest sekundi.

I u sebi recite jednu jednostavnu rečenicu: Ovo je teško. Ali ja sam ovde. I proći će.

Ne morate u tom trenutku da rešite ceo život. Dovoljno je da se vratite sebi. To je početak.

Zaključak: AI je alat, ali vi ste čovek

U vremenu brzih saveta i brzih odgovora, najvažnije pitanje nije kako da odmah prestanem da osećam ovo.

Važnije pitanje je šta mi ova emocija govori i šta mi zaista treba.

Veštačka inteligencija može pomoći da se organizujemo, da se izrazimo i da napravimo mali pomak kada smo zaglavljeni. Ali kada nam treba dubinsko razumevanje, sigurnost, promena iznutra i osećaj da nismo sami, to se ne dešava kroz algoritam.

To se dešava kroz odnos. Kroz proces. Kroz prostor u kojem nas neko vidi, razume i drži dok se vraćamo sebi.