Kada je teško otvoriti se na psihoterapiji

Prevazilaženje stida i izgradnja poverenja

Sve veći broj ljudi danas odlučuje da potraži psihoterapijsku pomoć, uživo ili online. Ipak, bez obzira na format, jedno ostaje isto: važno nam je da se osećamo sigurno pored terapeuta kome poveravamo misli i osećanja. A to nije uvek lako.

Mnogi se na početku pitaju: Da li smem sve da kažem? Šta ako me terapeut osudi? Da li je normalno da poželim da prekinem? Da li sve ostaje poverljivo? Ova pitanja nisu znak slabosti, već znak da vam je stalo do sebe i da želite da terapija bude dobar i bezbedan prostor.

Terapija danas: nove mogućnosti i stara pitanja

Psihoterapija je poslednjih godina ušla u različite forme: online seanse, rad preko video poziva, programi za sagorevanje (burnout), pa i intenzivniji kratki tretmani. Mnogima odgovara online format jer omogućava kontinuitet, fleksibilnost i izbor terapeuta bez obzira na grad ili državu.

Istovremeno, sve više ljudi primećuje da samo “pričanje” ponekad nije dovoljno. Zato se u terapiju češće uključuju iskustveni i somatski pristupi, gde se pored razgovora radi i sa telom: disanjem, osećajima u telu, regulacijom napetosti.

I pored svega toga, neka pitanja ostaju ista: šta čini da terapija zaista “radi”? Odgovor je često jednostavniji nego što deluje: najvažniji deo terapije je odnos. Nije presudno da li sedite preko puta terapeuta ili razgovarate online, niti da li koristi baš ovu ili onu tehniku. Ako se osećate bezbedno i prihvaćeno, veća je šansa da ćete napredovati.

Važno je imati i realna očekivanja. Nema brzih i čarobnih rešenja. Duboke emotivne promene se grade postepeno, korak po korak, kroz kontinuitet i poverenje.

Kako izabrati terapeuta koji vam odgovara

Izbor terapeuta može delovati zbunjujuće, posebno danas kada je ponuda velika. Evo nekoliko jednostavnih smernica:

• Stručnost i pristup: Pogledajte u kom je pravcu terapeut edukovan i da li radi teme koje su vama važne (anksioznost, trauma, odnosi, burnout...).

• Format: Da li vam više odgovara uživo ili online? Nekima prija kontakt u istoj prostoriji, dok drugi lakše govore iz svog doma.

• Utisak posle prve seanse: Prvi susret je svojevrsna proba. Obratite pažnju da li se osećate saslušano, viđeno i mirnije, makar i malo.

• Praktične stvari: Cena, termini i mogućnost redovnosti. Terapija najbolje deluje kada ima kontinuitet.

  
  

Izbor je ličan. Nekom prija smiren, formalniji pristup, drugom topliji i neposredniji. Najvažnije je da vi osećate poverenje i poštovanje.

Poverenje se ne “dogodi”, poverenje se gradi

Poverenje u terapiji ne mora da dođe odmah. Nekada nam treba vreme da osetimo da smo “kliknuli” i da je bezbedno da se otvorimo. To je potpuno normalno.

Dobar terapeut neće tražiti da odmah ispričate sve. Vi delite onoliko koliko možete u datom trenutku. Vremenom, kako se osećaj sigurnosti pojačava, prirodno se otvara i više tema.

Ono što često najviše pomaže je otvorena komunikacija. Ako vam nešto ne prija, ako ste se osetili pogrešno shvaćeno, ako vas je nešto zabolelo ili zbunilo, vredi to reći. Terapija je mesto gde i sam odnos može da bude tema. Često baš ti razgovori donesu najveći pomak.

Stid i strah od osude: zašto se javljaju i šta možete da uradite

Stid je jedna od najvećih prepreka otvaranju. Mnogi nose misao: “Ako ovo kažem, terapeut će misliti da sam loš, čudan, pogrešan.” To je ljudski. Skoro svako u nekom trenutku dotakne temu zbog koje mu je neprijatno.

Važno je znati: terapeut nije tu da moralizuje, već da razume. Ne da presuđuje, nego da sagleda širu sliku i pomogne da pronađete smisao, uzrok i način promene.

Ako vam je teško da pričate, možete probati ovako:

• Recite otvoreno: “Teško mi je da pričam o ovome.”

• Idite postepeno: Nije potrebno sve odjednom.

• Podsetite sebe na poverljivost: Imate pravo da pitate šta je poverljivo i koje su izuzetne situacije.

• Primeti i izgovori osećaj: “Sad osećam stid dok ovo govorim.”

  
  

I baš tu se često desi preokret: kada podelite nešto što vas je bilo sramota, a doživite razumevanje umesto osude, stid počinje da popušta. To je jedan od najlekovitijih trenutaka u terapiji.

Kad poželite da odustanete

U nekom trenutku može doći misao: “Možda ovo nije za mene.” Razlozi su različiti: osećaj da nema napretka, teške emocije između seansi, otpor pred promenom, ili utisak da vam terapeut ne odgovara.

Najvažnije je da to ne nosite sami. Vredi reći terapeutu: “Razmišljam da prekinem” ili “Imam sumnje.” To često otvori razgovor koji razjasni da li je potreban drugačiji tempo, jasniji cilj, promena pristupa ili, nekada, promena terapeuta. I jedno i drugo je dozvoljeno. Bitno je da ostanete u odnosu prema sebi, a ne u bekstvu.

Za kraj

Terapija nije samo rešavanje problema. Terapija je prostor u kome učite da budete u kontaktu sa sobom, da prepoznate svoje potrebe, da postavite granice i da se ne nosite sami sa onim što vas preplavljuje.

Otvaranje ne mora da bude naglo. Poverenje se gradi. A svaki mali korak, čak i onaj kada kažete “ne znam kako da počnem”, može biti početak važne promene.